Venčanje u Crkvi: Iskustva, Saveti i Najčešće Nedoumice

Crkveno venčanje za mnoge parove predstavlja duboko duhovno iskustvo i krunu ljubavne priče. Međutim, put do oltara često je isprepleten brojnim pitanjima, nedoumicama i ponekad iznenadujućim izazovima. Na osnovu brojnih iskustava mladenaca, pokušaćemo da rasvetlimo najčešće teme i pružimo korisne savete za sve koji planiraju ovaj važan korak.

Početak priče: Zakazivanje i Predbračni razgovor

Prvi korak ka crkvenom venčanju je zakazivanje termina. Preporučuje se da se to uradi što pre, posebno ako se radi o popularnoj crkvi u većem gradu, gde se termini mogu rezervisati i po nekoliko meseci unapred. Prilikom zakazivanja, sveštenik će vas najverovatnije pozvati na predbračni razgovor ili ispit.

Ovaj razgovor varira od parohije do parohije. Nekima je to formalnost gde se popunjavaju osnovni podaci o mladencima i kumovima, čitaju molitve i daje kratko uputstvo o samoj ceremoniji. Drugima može biti opširniji, sa dužim razgovorom o značaju braka i veri. Zabeležena su iskustva gde su sveštenici pitali mladence za njihova zanimanja i zanimanja njihovih roditelja i kumova, što je za mnoge bilo neobično i izazvalo je pitanje zašto su ti podaci uopšte bitni za crkvu.

Često se postavlja pitanje da li na predbračni razgovor moraju da dođu i kumovi. Odgovor nije jedinstven - neki sveštenici to zahtevaju, drugi ne. Takođe, pitanje da li kumovi moraju biti iste veroispovesti takođe zavisi od tumačenja konkretnog sveštenika. Neki dozvoljavaju da kum bude katolik ili pripadnik druge hrišćanske crkve, dok drugi insistiraju na pravoslavnoj veroispovesti. Najbolje je unapred se direktno raspitati kod sveštenika koji će vas venčavati.

Pitanje koje muči mnoge: Troškovi i "Taksa" za Venčanje

Ovo je verovatno najosetljivija i najdiskutovanija tema. Ne postoji jedinstveni zvanični cenovnik za crkvena venčanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Zvanični stav je da se svešteniku daje prilog prema mogućnostima, a ne da se naplaćuje usluga. Međutim, u praksi se stvorila raznolika i često zbunjujuća situacija.

Iskustva mladenaca variraju od grada do grada, od crkve do crkve, pa čak i od sveštenika do sveštenika. Neki sveštenici su izuzetno skromni i ne određuju cifru, ostavljajući da mladenci sami odluče koliko mogu da daju. Drugi, pak, otvoreno navode visoke iznose. Čuje se za "taksu za venčanje" koja može biti 3.000, 5.000, 7.000, pa čak i 10.000 dinara ili više. Pored toga, mnogi mladenci se susreću sa zahtevima za "taksu za predbračni ispit" (često oko 3.000 din), "zakup crkve" ako se venčavaju van svoje parohije (može biti i preko 5.000 din), te posebnim prilozima za hor, crkvenjaka, i slično.

Posebno iznenađenje za mnoge budu da i kumovi, a ponekad i roditelji, budu zatraženi da daju određene iznose tokom ili nakon ceremonije. Bez obzira na visinu traženih sredstava, mnogi doživljavaju ovakve zahteve kao neprijatne i daleke od duha skromnosti koji bi trebalo da vlada.

Šta raditi u takvoj situaciji? Savet je da se unapred raspitate. Ako vam sveštenik navodi cifru koja vam deluje preterano, možete se ljubazno raspitati u Patrijaršiji ili nadležnoj eparhiji o uobičajenoj praksi. Postoje i primera gde su parovi, naročito ako imaju problema sa svojim parohijskim sveštenikom, odlazili da plate venčanje u manastiru koji pripada njihovoj eparhi, gde bi platili nižu, fiksnu taksu (npr. 750-1.500 din) i dobili priznanicu, koju bi predali svešteniku nakon obavljenog obreda.

Sam Obred: Od Burmi do Sveća

Tok same ceremonije takođe može doneti iznenađenja za one koji nisu detaljno upoznati sa običajima. Jedno od njih je davanje burmi neposredno pre venčanja. Neki sveštenici stavljaju mladencima burme na levu ruku, nazivajući ih "crkveno verenim" i savetujući da se nose do venčanja pored vereničkog prstena. Međutim, ovaj običaj nije univerzalan i mnogi parovi o njemu čuju tek na licu mesta, pa odlučuju da ih ne nose.

Drugo često pitanje tiče se sveća. Da li moraju biti žute? Pravoslavne sveće za venčanje su tradicionalno od žutog voska, ali u prodavnicama se često mogu naći i sveće svetlijih nijansi. Neki sveštenici neće praviti problem zbog toga, dok drugi mogu insistirati na klasičnim žutim. Takođe, postoji dilema da li sve četiri sveće (za mladence i kumove) treba da budu identično ukrašene. To je stvar estetskog izbora i nema striktnih pravila. Sveće se obično kupuju u crkvenim prodavnicama, ali moguće je kupiti i kod voskara i ukrasiti ih samostalno, što je često i jeftinije.

Tok obreda ponekad može proći vrlo brzo, za 20-ak minuta, što neke mladence iznenadi. Takođe, deo molitve koji govori o ženinoj podređenosti mužu ("volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog") može izazvati nelagodnost kod modernijih parova. Bitno je znati da se venčanje može obaviti i bez prethodnog građanskog braka, redosled nije bitan.

Nakon "Da": Šta sa Platnom i Peharom?

Kada se sve završi, ostaje pitanje šta učiniti sa stvarima korišćenim tokom ceremonije. Platno kojim su vam bile vezane ruke mladenci obično dobijaju nazad kao uspomenu, iako postoje slučajevi gde je sveštenik zadržavao platno u crkvi, što je mnoge zbunjivalo. Pehar (časa) se takođe čuvaju, a sveće se mogu zapaliti kasnije, na neki važan dan ili praznik, za zdravlje i sreću mladenaca.

Nakon izlaska iz crkve, česta je pojava da mladence dočekaju trubači, što neki smatraju nespojivim sa svetim mestom, a drugi prirodnim nastavkom svečanosti. Ovo je takođe stvar ličnog izbora i dogovora.

Mešoviti brakovi: Da li je moguće?

Često se postavlja pitanje da li se u pravoslavnoj crkvi mogu venčati osobe različitih hrišćanskih veroispovesti. Odgovor je: moguće je, ali pod određenim uslovima. Venčanje pravoslavca i katolika je najčešće izvodljivo, pri čemu katolik obično ne mora da menja veru, ali može biti potrebno da se obavi obred miropomazanja (ako ga nije primio kod katolika) i da se dobije odobrenje nadležnog episkopa. U slučaju evangelista (protestanata) procedura može biti složenija, jer evangelisti nemaju sve svete tajne. U svakom slučaju, ključno je direktno razgovarati sa sveštenikom i dobiti tačna uputstva.

Kako se zaštititi od neprijatnosti?

Nažalost, mnoga iskustva govore o bahatom i komercijalnom ponašanju pojedinih sveštenika. Šta možete da uradite?

• Informišite se unapred. Pročitajte iskustva drugih, raspitajte se kod prijatelja.
• Budite jasni u dogovoru. Ako vam se navodi cifra, pitajte šta sve ona podrazumeva (da li uključuje hor, zakup, itd.).
• Zapišite sve. Ako je moguće, tražite da vam se stvari kažu pismeno ili bar da vi zabeležite.
• Obratite se višem crkvenom telu. Ako se suočite sa očiglednim iznudjivanjem, možete se žaliti Patrijaršiji ili nadležnoj eparhiji. Iako se mnogi parovi ustežu da to urade zbog žurbe ili pritiska roditelja, vaša prijava može pomoći da se takve pojave suzbiju.
• Razmislite o manastiru. Venčanje u manastiru često je skromnije, duhovnije i sa jasnijim, nižim takasama.

Zaključak: Fokus na Suštinu

Uz sve navedene administrativne i finansijske izazove, važno je pokušati zadržati fokus na suštini crkvenog venčanja. To je duhovni čin pred Bogom, trenutak svečanog zaveta i trajnog jedinstva. Bez obzira na boju sveća, visinu takse ili trajanje ceremonije, suštinska vrednost leži u zajedničkoj zavetnoj reči i blagoslovu za zajednički život.

Pažljivim planiranjem, jasnom komunikacijom i, pre svega, usredsređivanjem na ljubav i zajedništvo, možete prevazići eventualne spoljne nedoumice i napraviti od vašeg crkvenog venčanja istinski lepo i nezaboravno iskustvo.